Telefon je zazvonio dok sam upravo potpisivala ugovor o zakupu. Glas mog muža Dmitrija bio je hladan, gotovo proračunat. Vi[e u nastavku teksta…
“Spakuj se i idi kod roditelja. Od ovog trenutka nisi više moja žena.” Iako je zvučalo kao konačan kraj, u meni se tek tada probudila snaga da donesem odluku koja će zauvijek promeniti moj život.
Prethodne tri godine bile su sve samo ne lake. Naša starija zgrada je proglašena za rekonstrukciju, a mi smo morali da se preselimo. Nadoknada koju smo dobili bila je daleko od dovoljna da pronađemo sličan stan. Dok je vetar nosio poslednje listove sa drveća, shvatila sam da ova selidba nije samo fizički pomak, već i promjena u mom životu. Dmitrije je tada, kako bi sebi opravdao neuspeh sa svojom građevinskom firmom, predložio da prodamo stan i preselimo se van grada. On je imao „viziju“: kupili bismo plac, on bi sagradio montažnu kuću, a ja bih se bavila uzgojem salate i kuvanjem za radnike. Moj posao u biblioteci, svi moji interesi i hobiji—bili su samo sporedni detalji.
- Jednog dana, odveo me je da pogledamo parcelu koju je smatrao savršenom. Bio je to samo zapušteni komad zemlje, prepun korova i blata, daleko od svega što mi je bilo poznato. Bilo je jasno da je to samo njegov san, dok je moj bio potpuno zanemaren. Ja koja sam podržavala svaki njegov korak, sada sam se suočila sa njegovim odbacivanjem svega što je za mene značilo nešto u životu. “Tebi fali mašte”, rekao je. Te riječi bile su poslednje koje sam bila spremna da prihvatim. Neko vreme sam ćutala, ali ta tišina više nije bila znak straha. Bila je to tišina u kojoj sam postavljala granice.
Te večeri, prvi put sam otvorila oglase za stanove. Sitni, pretesni prostori, ali bar nešto. Razgovarala sam sa svojom sestrom Tatjanom, koja je odmah prepoznala situaciju: “To su njegovi snovi. A gde su tvoji?” Preporučila mi je da se posavetujem sa advokatom i potražim neki plan B, stan za iznajmljivanje.
Na advokatu sam saznala da je stan zajednička imovina, da se sve deli, i da je moj potpis potreban za raspolaganje novcem. To je bio prvi korak ka povratku samopouzdanja. Ubrzo sam našla i posao sa skraćenim radnim vremenom, katalogizujući privatnu biblioteku. Taj posao mi je dao određenu slobodu i stabilnost, a zatim sam našla i mali stan—svetao, s velikim prozorom i prostora za ljubičice koje sam volela. Počela sam graditi svoj novi život.
- Dmitrije je bio potpuno zaokupljen svojim projektom. Ta „tačka pucanja“ došla je kad je, bez mog pristanka, iskoristio deo naše zajedničke ušteđevine da plati kaparu za onu parcelu. Taj čin bio je za mene previše. Mirno sam mu rekla: “Nisi imao pravo.” Njegov odgovor bio je urlici i optužbe o mojoj nezahvalnosti, ali nisam popustila. “Onda ću otići”, rekla sam, dok sam pakovala stvari sa sinom, spremna da napustim naš dom.
U novom stanu, sve je bilo drugačije. Miris boje, zvuk grada, i svetlost koja je dolazila kroz prozor—bili su znakovi da sam donela ispravnu odluku. Postavila sam ljubičice na prozorsku dasku i podigla fotoaparat. Taj zvuk okidanja fotoaparata bio je moj simbol oslobođenja, prvi put nakon mnogo godina. Sledeći korak bio je razvod. Dmitrije je pokušao da ospori podelu imovine, ali sud je presudio u moje ime. On je dobio parcelu, a ja stan koji mi je bio potreban. Dug za adaptaciju stana bio je moj, ali to nije bilo ništa u poređenju sa slobodom koju sam dobila.
Iako me povremeno zove, Dmitrije živi u prikolici na svom imanju, jer kuća koju je planirao još nije izgrađena. Žali se, ali ja slušam bez ljutnje ili sažaljenja. Za mene, on je deo prošlosti, kao i njegova vizija života.
- Moj život je sada miran. Radim u biblioteci, učim ponovo da gledam svet kroz objektiv. Posmatram dvorišta, fasade, svetlost koja pada na staru gradsku kupolu. I, na kraju, sve to čini moj svet—svet u kojem ljubičice na prozorskoj dasci šapuću da je svaki korak ka slobodi bio vredan. U večernjim satima, čitam, i svaki put kad pogledam te ljubičice, podsetim se da granice postoje, da poštovanje nije samo stvar ljubavi, i da je hrabrost ponekad u tome da izgovoriš „ne“ i krenuš dalje. Ultimatum koji mi je postavio Dmitrije zapravo je bio šifra za moju slobodu. Kada mi je rekao „idi“, zapravo sam došla kući—sebi.
