Postoje trenuci u životu koji traju samo nekoliko sekundi, ali u sebi nose težinu čitavih decenija. Jedan takav trenutak dogodio se na dan moje doktorske odbrane, u svečanoj sali Univerziteta Diliman. Kada je sve bilo završeno, profesori su prilazili da se rukuju sa mnom i mojom porodicom. Osmesi, čestitke, formalne rečenice – sve je teklo uobičajeno.
Sve dok profesor Santos nije stao.
Kada je došao do čoveka koji je sedeo malo povučeno, u iznajmljenom odelu i pomalo prevelikom šeširu, naglo je usporio korak. Pogledao ga je pažljivo, gotovo neverujući, a zatim mu se lice promenilo – iz profesionalne učtivosti u iskreno prepoznavanje.
U tom pogledu bilo je više istorije nego što je iko u sali mogao da nasluti.
Taj čovek bio je Tatay Ben – građevinski radnik, moj očuh, i čovek koji mi nije dao prezime, ali mi je dao temelje života.
Detinjstvo bez oslonca
Rođen sam u porodici koja se raspala pre nego što sam uspeo da je upoznam. Moji biološki roditelji su se razveli dok sam još bio dete koje tek uči da hoda. Ubrzo nakon toga, majka me je povela sa sobom u Nueva Éciju, siromašan ruralni kraj gde su dani prolazili među rižinim poljima, jakim suncem i neumornim šapatima komšija.
Oca se gotovo i ne sećam. U mom detinjstvu postojala je praznina – ne samo materijalna, već i emocionalna. Nije bilo stabilnosti, sigurnosti, niti oslonca na koji dete može da se osloni.
Majka je radila koliko je mogla, ali je život bio surov, a sredstva ograničena.
Dolazak čoveka bez ičega – osim srca
Kada sam imao četiri godine, majka se ponovo udala. Novi muž nije doneo ništa opipljivo sa sobom:
- nije imao kuću
- nije imao ušteđevinu
- nije imao obrazovanje
Došao je samo sa žuljevitim rukama, tamnom kožom opaljenom suncem i leđima koja su već tada nosila tragove teškog rada.
Radio je kao građevinski radnik.
U početku mi je bio stran. Odlazio je u zoru, vraćao se kasno uveče, uvek umoran i prekriven prašinom, znojem i mirisom cementa. Nije mnogo govorio. Nije pokušavao da mi se približi na silu.
Ali je radio nešto drugo.
Tiha dela koja su govorila više od reči
Bez ijedne velike izjave, počeo je da bude tu.
Popravio mi je stari bicikl bez da sam ga zamolio.
Zašio mi je pocepane sandale.
Počistio je nered koji sam napravio, bez grdnje i podignutog glasa.
Kada su me deca u školi maltretirala, nije mi držao lekcije. Jednostavno je došao po mene, na svom starom biciklu, i dok smo se vozili kući rekao je rečenicu koja mi je zauvek ostala urezana:
„Tatay ne traži da me zoveš ocem. Ali Tatay će uvek biti ovde kada ti zatreba.“
Od tog dana, bez ikakvog formalnog dogovora, počeo sam da ga zovem Tatay.
Odrastanje uz umor, ali i veru
Moje detinjstvo je bilo obeleženo njegovim noćnim povratcima kući. Dolazio bi kasno, sa tamnim krugovima ispod očiju i rukama koje su mirisale na malter. Ipak, nikada nije zaboravio da me pita:
„Kako je bilo danas u školi?“
Nije znao da mi objasni teške zadatke, niti složene formule. Ali je znao nešto važnije:
„Znanje je jedina stvar koju ti niko ne može uzeti.“
Porodica je živela skromno. Majka je obrađivala zemlju, Tatay je radio na gradilištima. Iako sam bio dobar učenik, nisam sebi dozvoljavao velike snove – znao sam koliko sve košta.
Cena jednog sna
Kada sam položio prijemni ispit za univerzitet u Manili, majka je zaplakala. Tatay nije rekao ništa. Seo je na verandu, zapalio jeftinu cigaretu i ćutao.
Sledećeg dana prodao je jedini motocikl koji je imao. Uz majčinu skromnu ušteđevinu, obezbedio mi je prvi semestar studija.
Na dan kada me je odveo u grad, bio je znojav, u staroj košulji, ali mi je doneo malu kutiju hrane. Kasnije sam u toj kutiji pronašao presavijen papirić sa porukom:
„Tatay ne zna šta studiraš, ali zna da to radiš za budućnost. Ne brini.“
Godine truda i odricanja
Studije su trajale godinama. Prvo osnovne, zatim postdiplomske, pa doktorat. Dok sam ja učio, Tatay je i dalje radio. Svake godine ruke su mu bile grublje, a leđa sve povijenija.
Kada sam ga video kako sedi ispod skele, iscrpljen, rekao sam mu da se odmori. On se samo nasmejao:
„Kad sam umoran, pomislim da moj sin postaje doktor.“
Bio je razlog zbog kog nikada nisam odustao.
Dan istine
Na dan moje doktorske odbrane, jedva sam ga nagovorio da dođe. Pozajmio je odelo, obuo tesne cipele i seo u poslednji red.
Nakon odbrane, profesor Santos ga je prepoznao. Ispričao je kako je Tatay nekada pomogao povređenom radniku, iako je i sam bio povređen.
„Nisam očekivao da ću vas videti ovde kao oca doktora nauka“, rekao je.
Tatay se samo tiho nasmešio, sa suzama u očima.
Temelji koji se ne vide
Danas sam univerzitetski profesor. Tatay više ne radi na gradilištima. Gaji povrće, čuva kokoške i vozi bicikl po selu.
Kada ga pitam da li žali, odgovara:
„Ne. Najveće delo mog života si ti.“
Ja sam doktor nauka.
On je građevinski radnik.
Ali on mi nije sagradio kuću.
On je sagradio mene.
