Na periferiji grada, daleko od užurbanih ulica i izloga punih svetla, nalazila se mala obućarska radnja. Bila je smeštena u suterenu stare zgrade, gde su zidovi stalno mirisali na vlagu, a dani prolazili sporo i tiho. Upravo ta tišina bila je najteža. Ne ona mirna, već ona koja govori da nema mušterija, nema posla i nema nade.
U toj radnji radio je Lazar, obućar starog kova. Čovek koji je ceo život proveo popravljajući tuđe cipele, dok su se njegove sopstvene sve više trošile. Na stolu ispred njega nalazila se prazna tegla od džema i jedna jedina korica bajatog hleba. To mu je bio ručak. Već treći dan zaredom.
Ljudi su odavno prestali da popravljaju obuću. Jeftine patike su se kupovale, nosile kratko i bacale. Zanati su nestajali, a sa njima i ljudi poput Lazara. Dok je premetao sitniš u drvenoj kutiji, shvatio je da mu fali tačno pedeset dinara da kupi četvrt vekne hleba. Glad mu je krčala u stomaku, ali nije se žalio. Naučio je da ćuti.
Tada se desilo nešto što nije mogao da predvidi.
Susret koji menja sve
Njene reči su izlazile u naletima panike:
„Molim vas… pomozite mi… imam razgovor za posao za petnaest minuta… ovo mi je jedina prilika… majka mi je bolesna…“
Lazar je ćutke posmatrao i nju i cipelu. Štikla je bila ozbiljno oštećena. Popravka nije bila laka. Zahtevala je:
- kvalitetan lepak
- dodatno učvršćivanje ekserima
- najmanje dvadesetak minuta rada
To je značilo i 300 dinara, novac koji je njemu predstavljao obrok za naredna dva dana.
Devojka je sela na stolicu, brišući suze, i stidljivo priznala da nema novca. Kartica joj je bila blokirana, a novčanik prazan. Imala je samo obećanje – da će platiti kad dobije prvu platu.
U tom trenutku, Lazaru je stomak glasno zakrčao. Glad ga je podsetila na realnost. Gledao je svoje žuljevite ruke, ispucale od godina rada, pa njeno lice puno straha. U njenim očima video je nešto bolno poznato – isti onaj strah koji je nekada gledao kod svoje pokojne ćerke.
I tada je doneo odluku.
Čin dobrote jači od gladi
Bez reči, Lazar je uzeo najbolji lepak koji je čuvao za posebne prilike. Dodao je tri eksera više nego što je potrebno, da cipela izdrži dugo. Radio je pažljivo, temeljno, kao da ne popravlja obuću – već sudbinu.
Na kraju je čak i uglancao salonku dok nije zasijala.
Sa blagim osmehom, pružio je cipelu devojci i rekao:
„Obuj i trči. Nemoj da zakasniš.“
Kada ga je pitala za plaćanje, samo je odmahnuo rukom:
„Platićeš kad postaneš direktor.“
Devojka ga je zagrlila snažno, iznenada i iskreno, i izletela iz radnje izgovarajući svoje ime – Jelena. Lazar je ostao sam. Seo je nazad na svoju stolicu, popio čašu vode da prevari glad i tiho sebi rekao:
„Glad se pretrpi. Ali duša se ne krpi.“
Godina zaborava i borbe
Vreme je prolazilo. Lazar je zaboravio na Jelenu. Njegov život se nije popravio. Naprotiv.
Borba sa reumatizmom, dugovima za struju i neplaćenom kirijom postajala je sve teža. Jednog popodneva, stigla je konačna vest – mora da napusti radnju. Gazda je najavio iseljenje.
Dok je pakovao svoj stari čekić i alat u kutiju, napolju se začula gužva. Zatim je svetlost u radnji nestala. Nešto veliko parkiralo se ispred malog prozora.
Vrata su se otvorila. Ovog puta bez panike.
Prvo je ušao miris – skup, snažan parfem koji miriše na uspeh. Zatim krupan muškarac u odelu. I na kraju – ona.
Povratak koji se pamti ceo život
Lazar je jedva prepoznao Jelenu. Više nije bila ona uplašena devojka. Pred njim je stajala samouverena žena, u kaputu od kašmira, sa držanjem osobe koja donosi odluke. Ali oči… oči su bile iste.
Sa suzama u glasu rekla je:
„Rekli ste da platim kad postanem direktor.“
Lazaru je ispala kutija sa alatom. Ekseri su se rasuli po podu. Jelena ga je zagrlila, ne mareći za prašinu i vlagu.
Ispričala mu je sve:
- dobila je posao tog dana
- napredovala je brzo
- postala je izvršni direktor
- ali nikada nije zaboravila onu glad u njegovim očima
Na sto je spuštena velika kožna torba. Unutra nije bio novac za popravku. Unutra su bili papiri.
Jelena je kupila radnju. I stan iznad nje.
Dobro se dobrim vraća
Lazar je sedeo, drhteći, dok su mu suze tekle niz lice. Ceo život je davao, a nikada nije očekivao da će mu se nešto vratiti. A sada je dobio više nego što je ikada mogao da zamisli – dostojanstvo, sigurnost i priznanje.
Ova priča nas podseća na važne istine:
- jedan mali čin dobrote može promeniti nečiji ceo život
- čovek se ne meri onim što ima, već onim što daje
- glad tela prolazi, ali glad duše ostavlja tragove
Dok je svet prolazio pored crne limuzine, u malom podrumu desilo se čudo. Tiho, bez kamera i aplauza.
Jer, dobro se – ipak – uvek dobrim vraća.
