Majstor je spustio šolju, obrisao ruke o pantalone i rekao: „Pa lijepo, gazdarice. Tvoj muž i ja smo se dogovorili za jednu cijenu, ali ako se ti i ja malo drugačije dogovorimo, može biti mnogo jeftinije.“ Pogledala sam ga zbunjeno. Njegov osmijeh mi se nimalo nije dopao. „Ako misliš na nešto nepristojno, odmah možeš da pokupiš alat i izađeš iz moje kuće!“ On se nasmijao i odmahnuo rukom. „Polako, ženo! Nisam ja mislio na to što ti misliš. Nego, reci mi, koliko je tvoj muž rekao da će vas koštati renoviranje?“ Odgovorila sam da je dogovoreno osam hiljada maraka. Majstor je odjednom prestao da se smije. „Osam hiljada? E, onda imamo ozbiljan problem.“
Izvadio je telefon i pokazao mi poruke koje je razmjenjivao sa mojim mužem. Dogovorili su kompletno renoviranje za četiri hiljade i dvjesta maraka, uključujući materijal i radove. Nisam mogla da vjerujem. Muž mi je prije dvije sedmice rekao da su cijene majstora otišle u nebo i da moramo potrošiti gotovo svu ušteđevinu. Čak sam pozajmila hiljadu maraka od svoje majke kako bismo završili kupatilo. „Možda je u tih osam hiljada uračunao još nešto“, pokušala sam da ga opravdam. Majstor je slegnuo ramenima. „Ne znam, ali meni je dao dvije hiljade avansa. Ostatak plaća kad završimo. Zato sam te i pitao, jer mi je juče rekao da pred tobom ne pominjem cijenu.“
Osjetila sam kako mi se stomak steže. Dvanaest godina smo bili u braku, imali dvoje djece i zajednički štedjeli za renoviranje. Muž je uvijek govorio da između nas nema tajni. Međutim, posljednjih mjeseci često je ostajao duže na poslu, a nekoliko puta mi je rekao da mu plata kasni. Sada su mi se sve te sitnice počele vraćati. Zamolila sam majstora da nastavi raditi i da mužu ništa ne govori o našem razgovoru. Kada je otišao, otvorila sam aplikaciju zajedničkog bankovnog računa. Prije deset dana muž je podigao šest hiljada maraka. Dvije hiljade dao je majstoru. Gdje su završile preostale četiri? Odlučila sam da sačekam da dođe kući.
Te večeri postavila sam večeru i sasvim mirno upitala muža koliko još dugujemo majstorima. „Šest hiljada“, odgovorio je bez razmišljanja. „Dao sam im dvije unaprijed.“ Spustila sam viljušku i rekla: „Zanimljivo. Majstor kaže da mu dugujemo još dvije hiljade i dvjesta.“ Muž se ukočio. Prvo je tvrdio da sam nešto pogrešno razumjela, zatim da majstor pokušava da nas prevari. Kada sam mu pokazala poruke koje mi je majstor proslijedio, udario je dlanom o sto. „Šta ti imaš da se raspituješ iza mojih leđa?!“ Djeca su se uplašila i otišla u svoju sobu. „Imam pravo da znam gdje je novac koji smo zajedno zaradili“, odgovorila sam. Tada je ustao, uzeo jaknu i izašao iz kuće.
Vratio se tek poslije ponoći. Sjela sam preko puta njega i rekla da neću zaspati dok mi ne objasni šta se događa. Konačno je priznao da je pozajmio novac svom mlađem bratu, koji je upao u dugove zbog kockanja. Ali to nije bilo sve. Tokom prethodne godine davao mu je novac najmanje šest puta. Ukupno skoro dvadeset hiljada maraka! Dio je uzimao od svoje plate, a dio iz naše zajedničke ušteđevine. „Nisam mogao da ostavim rođenog brata na ulici“, pravdao se. Pitala sam ga zašto je onda dozvolio da ja pozajmljujem novac od svoje majke, koja živi od male penzije. Na to nije imao odgovor.
Sutradan sam otišla kod njegovog brata. Svekrva je bila tamo i čim me ugledala, počela je da govori kako porodica mora pomagati jedni drugima. Tada sam shvatila da je i ona sve znala. Donesla sam spisak uplata i pitala kada namjeravaju vratiti novac. Djever se nasmijao. „Brat mi je dao, nisam mu ukrao!“ Te riječi su me toliko pogodile da sam ustala i krenula prema vratima. „Od danas više nećete dobiti ni marku od mene.“ Svekrva je potrčala za mnom, nazivajući me sebičnom. Kada sam se vratila kući, mužu sam rekla da mora izabrati hoće li nastaviti da finansira bratovo kockanje ili sačuvati naš brak.
Naredne sedmice bile su najteže u našem zajedničkom životu. Muž je u početku odbijao da razgovara, ali kada sam odvojila svoju platu i rekla da razmišljam o razvodu, konačno je shvatio ozbiljnost situacije. Pristao je da mi pokaže sve račune, prekinuo davanje novca bratu i dogovorio se s njim da dug vraća u mjesečnim ratama. Brat se naljutio i mjesecima nije razgovarao s nama. Kupatilo smo ipak završili, a majstoru platili tačno onoliko koliko je bilo dogovoreno. Kada je posljednjeg dana pokupio alat, zahvalila sam mu što mi je rekao istinu. „Nisam htio da vam pravim probleme“, rekao je. „Samo nisam želio da ispadne da vas ja pljačkam.“
Danas, godinu dana kasnije, muž i ja još uvijek smo zajedno, ali mnogo toga se promijenilo. O novcu razgovaramo otvoreno, a velike troškove dogovaramo zajedno. Njegov brat počeo je vraćati dug, mada će mu trebati godine da sve isplati. Povjerenje se polako obnavlja, ali više nikada neću slijepo vjerovati nečijim riječima samo zato što ga volim. Ponekad, dok čistim novo kupatilo, sjetim se majstorovog osmijeha i one rečenice zbog koje sam pomislila da mi se nepristojno udvara. Nisam ni slutila da će jedna obična šolja kafe otkriti najveću tajnu mog braka. I da će renoviranje kupatila na kraju biti najjeftiniji dio popravljanja našeg zajedničkog života.
