„Dogovorili smo se da ćeš mi ostatak novca dati kada se ona useli kod tebe! Nemoj sada da se praviš pošten!“, čula sam oca kako govori mom mužu. Stajala sam iza kuhinjskih vrata, držeći tacnu sa kafom. Muž mu je odgovorio: „Dao sam ti dovoljno da vratiš dugove. Tvoja kćerka nije roba da je plaćam na rate!“ Otac se nasmijao. „Nisi tako govorio kada si došao da je tražiš. Znao si dobro zašto ti treba mlada žena u kući!“ Ruke su mi se toliko zatresle da je jedna šoljica pala na pod. Obojica su se okrenula. Pogledala sam oca i upitala: „Koliko si novca dobio da me udaš?“
Otac je pokušao da me ubijedi da sam pogrešno razumjela razgovor, ali više nisam bila djevojčica kojoj je mogao naređivati. „Reci mi koliko!“ Konačno je priznao da mu je moj muž dao šest hiljada maraka kako bi vratio dugove koje je napravio pozajmljujući novac. Obećao mu je još dvije hiljade poslije vjenčanja. Majka je sve znala. Sjedila je pored mene dok sam plakala i molila da me ne udaju, a znala je da je moj život već dogovoren za novac. Otac je pokušao da se opravda riječima da sam barem dobila krov nad glavom i čovjeka koji može da me izdržava. „Trebalo bi da mi budeš zahvalna!“, rekao je.
Okrenula sam se prema mužu. „A ti? Zašto si baš mene izabrao?“ Dugo je ćutao, a onda priznao da mu je otac ponudio brak sa mnom još dok sam imala sedamnaest godina. Njegova majka bila je teško bolesna, a on nije mogao istovremeno raditi i brinuti o njoj. Želio je ženu koja će voditi domaćinstvo, njegovati majku i roditi mu djecu. Moj otac mu je govorio da sam poslušna, vrijedna i da se nikada neću buniti. Tada sam shvatila zašto mi je muž, čim sam se uselila, pokazao gdje stoje lijekovi njegove majke i objasnio šta sve moram raditi dok je on na poslu.
„Dakle, nisi tražio ženu. Tražio si besplatnu služavku!“, rekla sam mu. Otac je ustao i udario me šamarom. „Kako razgovaraš sa svojim mužem?!“ Muž ga je uhvatio za ruku i izgurao iz kuće. „Više nikada nećeš podići ruku na nju!“ Kada smo ostali sami, počeo je da mi govori kako nije loš čovjek i kako će mi pružiti sve što nikada nisam imala. Međutim, ja sam ga upitala samo jedno: „Hoćeš li me pustiti da odem?“ Njegovo lice se promijenilo. „Gdje ćeš? Nemaš ni škole, ni posla, ni novca. Tvoji roditelji te neće primiti.“ Bio je u pravu, ali prvi put nisam željela da me strah zaustavi.
Te noći spakovala sam nekoliko stvari i sačekala jutro. Kada je muž otišao na posao, krenula sam prema autobuskoj stanici. U džepu sam imala svega dvadeset maraka. Pozvala sam tetku koja je živjela u drugom gradu i kojoj se nisam smjela javiti mjesecima jer se otac s njom posvađao. Čim je čula moj glas, rekla mi je da dođem kod nje. Međutim, dok sam čekala autobus, pojavio se moj otac. Majka mu je javila da sam pobjegla. Zgrabio me za torbu i počeo da viče da se odmah vratim mužu. Tada je jedna žena koja je čekala autobus stala između nas i zaprijetila da će pozvati policiju. Otac me pustio, ali mi je dobacio da za njega više ne postojim.
Kod tetke sam prvi put nakon dugo vremena prespavala noć bez straha. Pomogla mi je da pronađem posao u pekari, a zatim da nastavim školovanje koje sam prekinula. Muž me je nekoliko puta zvao i molio da se vratim. Obećavao je da će zaposliti ženu koja će brinuti o njegovoj majci i da više ništa neću morati raditi protiv svoje volje. Kada je shvatio da se neću vratiti, naljutio se i tražio da mu moj otac vrati novac. Njih dvojica su se toliko posvađali da mjesecima nisu razgovarali. Razvela sam se naredne godine. Nisam dobila ništa od tog braka, osim saznanja koliko je važno imati vlastiti novac i pravo da odlučuješ o sebi.
Prošlo je sedam godina kada me je majka pozvala i rekla da je otac teško bolestan. Vratila sam se u rodnu kuću, ne znajući kako ću reagovati kada ga ugledam. Bio je mršav, sijed i jedva je ustajao iz kreveta. Kada me vidio, zaplakao je. „Kćeri, mislio sam da te spašavam siromaštva.“ Sjela sam pored njega i odgovorila: „Ne, tata. Spašavao si sebe od dugova, a mene si žrtvovao.“ Nije pokušao da se opravda. Priznao je da je pogriješio i zamolio me da mu oprostim. Majka je plakala kraj vrata. Ostala sam nekoliko dana da im pomognem, ali nisam zaboravila šta su mi učinili.
Danas imam trideset četiri godine, završenu školu, posao i malu kćerku. Udala sam se ponovo, ovoga puta za čovjeka kojeg sam sama izabrala. Moj prvi muž se takođe ponovo oženio, a njegova majka umrla je nekoliko godina nakon mog odlaska. Otac je preminuo, a sa majkom se povremeno čujem. Nikada joj nisam uspjela objasniti koliko me boljelo što me nije zaštitila. Nedavno me je moja djevojčica pitala zašto sam toliko uporna da jednog dana završi školu i ima svoj posao. Zagrlila sam je i rekla: „Zato što želim da se jednog dana udaš samo ako budeš željela, za onoga koga budeš voljela.“ Obećala sam sebi da moje dijete nikada neće morati da plati cijenu tuđih grešaka, kao što sam ja platila svoju mladost za očeve dugove.
