Život na ivici planine i ivici opstanka
U zabačenom planinskom selu, daleko od gradskih gužvi i asfaltiranih puteva, živela je starica po imenu doña Huana. Kuće su tamo izgledale kao da vise sa brda, a putevi su bili suvi, ispucali i prašnjavi tokom većeg dela godine. Vreme je u tom mestu teklo sporije, ali je svaki dan nosio svoju težinu.
Doña Huana imala je više od sedamdeset godina. Leđa su joj bila povijena pod teretom decenija rada, a ruke izbrazdane dubokim borama koje su ličile na brazde u zemlji. Svaka bora bila je svedok preživljenih godina, gubitaka i tihe borbe za opstanak.
Živela je sama u maloj kući od naboja, sa krovom od zarđalog lima koji je često prokišnjavao. Nije imala dece. Muž joj je umro toliko davno da je njegov glas postao samo bleda uspomena. Nije imala porodicu, nije imala penziju, nije imala ušteđevinu.
Imala je samo dve stvari koje su je održavale:
- nepokolebljivu veru
- jednu crvenkastu kokošku po imenu Kanela
Kokoška kao simbol života
Kanela nije bila obična kokoška. Ona je za doña Huanu predstavljala sigurnost, nadu i opstanak. Svaka tri ili četiri dana donosila bi jedno jaje. Ponekad bi ga starica pojela, a ponekad prodala za nekoliko novčića.
Tim skromnim prihodima kupovala je:
- so
- malo kukuruza
- tortilje, kada bi imala sreće
Živela je od danas do sutra, verujući da će Bog obezbediti ono što je potrebno za naredni dan. Često je govorila dok je milovala Kanelino perje:
„Dok god imam Kanelu, nisam sama. Bog mi ju je poslao da mi nikad ne zafali hrana.“
Vapaj koji menja sve
Jednog vrelog popodneva, dok je metlom čistila svoje dvorište, doña Huana je začula slab glas sa puta. Bio je tih, isprekidan i pun očaja:
„Molim vas… neko… pomozite nam…“
Kada je izašla do puta, ugledala je mlad par. Mladić od oko dvadeset pet godina nosio je u naručju devojku. Bila je bleda, usana modrih od groznice, drhtala je i jedva disala.
„Gospođo, molim vas!“, viknuo je mladić očajno. „Moja žena je jako bolesna. Treba nam pomoć.“
Starica se približila i odmah shvatila ozbiljnost situacije. Devojka je gorela od temperature, a disanje joj je bilo slabo i neujednačeno.
Mlad par bez ikakve nade
Mladić se zvao Ruben, a njegova supruga Natalija. Napustili su svoje rodno mesto jer tamo nije bilo posla. Krenuli su pešice u potragu za boljim životom, ali ih je sudbina zatekla nespremne.
Nisu imali:
- novca
- lekova
- mogućnost da plate doktora
Bez razmišljanja, doña Huana je izgovorila rečenicu koja će zauvek promeniti sve:
„Donesite je u moju kuću.“
Teška istina i još teža odluka
Natalija je položena na jedinu prostirku koju je starica imala. Doña Huana joj je stavljala hladne obloge i davala vodu sa malo šećera, ali je znala da to nije dovoljno.
„Ovo nije obična groznica“, rekla je zabrinuto. „Treba joj lek. Treba joj doktor.“
Ruben je zaplakao. Nije imao ništa da ponudi.
U tom trenutku, doña Huana je izašla u dvorište i pogledala Kanelu kako mirno kljuca zemlju. Srce joj se steglo. Znala je šta mora da uradi.
„Bože dragi, ova kokoška je sve što imam, ali ova devojka umire. Ne mogu da okrenem glavu.“
Žrtva bez očekivanja
Uzela je Kanelu u naručje i poslednji put joj pomilovala perje.
„Oprosti mi, Kanelo. Ali jedan život vredi više od jednog jajeta.“
Odlučila je da proda svoju jedinu kokošku kako bi kupila lek. Izašla je pod žarko sunce i krenula ka selu, noseći Kanelu kao najveće blago.
Dobrota kao seme čuda
Na pijaci je isprva dobila ponudu koja nije bila dovoljna. Međutim, jedna žena iz grada ponudila je više. Doña Huana je to doživela kao znak.
Kupila je lekove, nešto hleba i mleka i vratila se kući.
Lek je delovao. Nakon dugih sati molitve i čekanja, Natalijina temperatura je spala. Preživela je.
Ruben je kleknuo pred doña Huanom i poljubio joj ruke.
„Spasili ste nam život.“
Starica je samo tiho odgovorila:
„Ne dugujete mi ništa.“
Kada daješ, ne gubiš
Doña Huana je tada shvatila nešto važno — čovek ne gubi kada daje. Naprotiv, davanjem se seje seme koje kasnije donosi plodove na načine koje ne možemo predvideti.
Kokoška koju je prodala misleći da gubi sve, postala je simbol čuda koje je promenilo ne samo njen život, već i živote ljudi koje je dotakla.
Dobrota, kada je iskrena, uvek pronađe put nazad.
