U kući porodice Kapoor te večeri je vladala teška tišina, ona vrsta tišine koja nastane tek nakon oluje. Raj je sedeo na ivici kreveta, dok je njegova majka, Sharda Devi, spokojno disala pored njega. U njenom prisustvu, osećao je neku čudnu mešavinu krivice i ponosa. Ubeđivao je sebe da je postupio ispravno. Da je svaka žena, pa i njegova Anita, dužna da poštuje majku svoga muža, ma kakva ta majka bila.
„Mora naučiti svoje mesto“, govorio je sebi u tišini, uvijajući se pod pokrivačem. Nije znao da je upravo te reči — izrečene u mislima — zauvek razdvajaju od žene koja ga je volela više nego ikoga.
Sve je počelo mnogo ranije. Kada je Raj najavio da želi da se oženi Anitom, devojkom iz drugog grada, Sharda Devi se usprotivila. Govorila je da svaka prava snaha mora biti „iz njihove zajednice“, da mora poštovati običaje i navike porodice. Anita je, pak, bila nežna, tiha, ali čvrsta. Rekla je:
„Biću dobra snaha. Biću deo tvoje porodice, iako je moja daleko. Ne treba mi ništa osim poštovanja.“
Njene reči su bile iskrene, ali u kući u kojoj je svaka rečenica prolazila kroz filter majčine kontrole, iskrenost nije imala vrednost.
Posle venčanja, Anita se trudila. Učila je recepte koje je Sharda Devi volela, ustajala ranije da kuva, čistila kuću, brinula o Rajevom ocu dok je bio bolestan. Ali sve to bilo je uzalud.
„Previše soli u čaju.“
„Pogrešno si presavila sari.“
„Nisi dovoljno tiha dok hodaš.“
Za svaku sitnicu, majka bi je korila, a Raj bi, kao poslušan sin, ćutao.
Kada je na svet došao njihov sin, kuća je nakratko ispunjena radošću. Anita je mislila da će to promeniti odnos, da će dete ujediniti porodicu. Ali, naprotiv — tek tada su počele prave bitke.
Sharda Devi je verovala da zna sve. Govorila je kako se beba hrani, koliko spava, kojim mlekom se doji. Anita, kao moderna majka, imala je svoje mišljenje. I svaki put kada bi se usudila da ga izgovori, usledila bi kazna — uvrede, prebacivanja, a ponekad i namerno ignorisanje.
Raj bi stajao sa strane, nemo posmatrajući. „Majka samo želi najbolje“, govorio je sebi. „Anita bi mogla da bude malo popustljivija.“
Ali svaka Anitina suza polako je kopala rupu u temeljima njihovog braka.
Konačni slom dogodio se jedne noći kada je njihova beba dobila visoku temperaturu. Anita nije spavala ni minut, sedeći kraj krevetića i brišući detetu znoj s čela. Kada je jutro došlo, oči su joj bile crvene, lice bledo.
U tom trenutku, u kuću su stigli rođaci. Sharda Devi je naredila:
„Anita, idi na pijacu. Kupi povrće, skuvaj ručak. Gosti su tu.“
Anita ju je pogledala umorno. Glas joj je bio tih, ali čvrst:
„Celu noć nisam spavala, brinula sam se o vašem unuku. Neka danas kuvanje sačeka.“
Rečenica je pala kao grom. Sharda Devi se ukočila. U njenim očima, Anitina iskrenost nije bila molba — bila je pobuna. Raj je osetio poglede rođaka, stid koji mu je obuzeo lice.
I tada je, prvi put u životu, izabrao ponos umesto ljubavi.
Zgrabio je Anitu za ruku, odveo je u malu sobu pored kuhinje i zaključao vrata.
„Tamo ćeš prenoćiti. Možda tada naučiš poštovanje“, rekao je hladno.
U sobi nije bilo ničega — ni jastuka, ni ćebeta. Samo mrak i prašina.
Kada je svanulo, Raj je otvorio vrata. Soba je bila prazna. Na podu je ležala samo tanka marama i jedna dečja igračka.
„Anita!“ — vikao je, ali odgovora nije bilo.
Majka je došla, držeći šolju čaja.
„Smiri se“, rekla je. „Sigurno se sakrila da te kazni. Vratiće se.“
Ali nije se vratila.
Komšinica je kasnije rekla da ju je videla kako vuče kofer niz ulicu, suznih očiju. „Rekla je da ide kući, da više ne može da trpi poniženje.“
Raj je pokušao da je pozove, ali kad se konačno javila, njen glas bio je leden:
„Vratila sam se roditeljima. I da znaš — podneću zahtev za razvod. Naš sin ostaje sa mnom. I polovina imovine je moja.“
Tog trenutka, Raj je shvatio — izgubio je sve.
Tri dana kasnije, stigla je koverta sa pečatom suda.
Razlog za razvod bio je kratak i jasan:
„Pretrpela sam mentalnu okrutnost od strane muža i njegove porodice.“
Dok je čitao te reči, ruke su mu drhtale. Njegova majka se smejala s podsmehom:
„Blefira. Vidiš da se razmahala. Vratiće se kad shvati da ne može sama.“
Ali duboko u sebi, Raj je znao — ovaj put Anita nije blefirala.
Vesti su se brzo proširile. Rođaci su šaputali, prijatelji su izbegavali kontakt.
„Raj, bacio si ženu u ostavu? Pa ona je tek rodila!“
„Kakva sramota. Ko će sada hteti da uđe u vašu porodicu?“
Svaka rečenica bila je kao oštar nož. Prvi put, Raj je video svoje postupke očima drugih.
Majka je govorila da ćuti, da brani porodičnu čast.
Ali u njegovoj glavi odzvanjale su Anitine reči: ‘Ja sam tvoja snaha, ne tvoja sluškinja.’
Jedne večeri, kad više nije mogao da izdrži, nazvao ju je.
Na ekranu se pojavilo Anitino lice, bledo, ali mirno. U njenom krilu je spavao njihov sin.
Raj je prošaptao:
„Molim te… bar mi dozvoli da ga vidim. Samo jednom.“
Ona ga je pogledala, hladno, bez trunke suze.
„Sad se sećaš svog sina? A gde si bio kad si me zaključao? Raj, prekasno je.“
I prekinula vezu.
Raj je ostao da sedi u mraku, držeći telefon u ruci. U prsima mu je nešto puklo. Po prvi put u životu, zaplakao je.
Sledećih dana, kuća je bila prazna. Majka je gunđala, ali i ona je sve ređe izlazila iz sobe. Raj nije radio, nije jeo. Hodao je po kući kao senka, svuda nalazeći tragove Anite — šnalu u kupatilu, šal na fotelji, miris detetovog sapuna u hodniku.
Jednog jutra, tetka mu je došla u posetu. Pogledala ga je s tugom u očima.
„Raj“, rekla je tiho, „žena koja odluči da ode ne odlazi bez razloga. Ako želiš da je vratiš, moraš se promeniti. Moraš pokazati da si čovek, ne sin pod majčinim okovima.“
Te reči su ga pogodile dublje nego bilo šta pre toga.
Te noći, Raj je stajao sam u dvorištu. Nebo je bilo posuto zvezdama, ali nijedna nije sijala dovoljno da osvetli njegovu dušu. Shvatio je da je ceo život bio slep — sin koji nikada nije odrastao, muž koji nije znao da voli.
U tom trenutku, odlučio je:
Boriti se.
Ne za čast. Ne za ime.
Već za ženu koju je izgubio zbog sopstvenog ponosa.
Možda je bilo kasno. Možda se Anita nikada neće vratiti.
Ali Raj je znao jedno — više nikada neće biti čovek koji ćuti dok drugi trpe zbog njega.
I u toj odluci, u toj tihoj noći, počela je njegova prava borba — borba za oproštaj.
